„ŽENSKI RAZGOVORI“ (Dušan Radović, moja dramatizacija)

 „ŽENSKI RAZGOVORI“ (Dušan Radović, moja dramatizacija)

– komedija –

Lica :

- Frizerka

- Pomoćnica

- Gospa Mara

- Gospa Stana

- Gospa Ana

- Saška, djevojčica

- Čika Pero, susjed, penzioner

Mjesto i vrijeme radnje :

Danas u frizerskom salonu za žene. Ravno naprijed su dvije haube i ogledala između između mušterija  i publike ( to su, u stvari, samo ramovi od ogledala ).Lijevo su ulazna vrata, vješalica i peć, a desno, mala salonska garnitura. Na zidu, otraga su fotografije raznih frizura, diploma, kalendar i sl.

1. Pojava

POMOĆNICA, potom FRIZERKA

POMOĆNICA (pjevuši uz muziku sa radija, priprema peškire, pribor i sl.) : Kad me     vide oči šire, žene vole oficire ...(govori za sebe).... Najbolji muževi su oficiri. Ja      nisam imala tu sreću, ali, u stvari, ja mislim da su najbolji muževi oficiri. To su,        prvo, pravi muškarci. Tamo ne primaju škartove. Sve je nekako zdravo, pa ima     neke oči, oštar pogled... Meni se mnogo sviđaju oficiri. Drugo, u vojsci nema     žena.  – Sve sami muškarci, tako da su i tu prilično pošteđeni. Najgore su one      puste kancelarije gdje je izmješano. Da znate, u tim kancelarijama, tu se najviše           muti. Onda, tu je uniforma...  Oficir ne može, i da hoće, da se toliko blamira i           kompromituje. Uniforma ga tu prilično onemogućava. A lijepo im stoji, pa je i to   plus za ženu ...(zvoni telefon, javlja se)... lo, da?...  Ma šta mi kažeš? ...Čim je crn   i ima brkove, znaj koliko je sati. Ti su najopasniji, ti crni sa brčićima... Ako hoćeš mir u kući, nađi za muža nešto plavo i bijelo, malokrvno. To nije neka velika        sreća, ali bar znaš da imaš muža...

             Za ljubav i tako, ti crni su idealni, ali za brak – nikako. Koliko sam ja gledala,     svi najveći  ljubavnici na filmu su crni i imaju brčiće. Taj film u kome se oni    pojave, to ne može da prođe bez gužve, prevare ... Valjda im je takva krv ... pošto      brak nije film, je^’  l tako? Bolje nam je da nađemo nešto plavo, tiho i mirno. Tu je         mnogo veća sigurnost i garancija ...(ulazi frizerka)... Evo mi je šefica, vidimo se ,        ćao ...(spusti slušalicu i ljubazno) ... Dobar dan, šefice. Kako ste?

FRIZERKA(skida mantil, a ova ga preuzima i kači na vješalicu): Ništa me ne pitaj.       Mene moj  muž stalno nešto laže. A ja ga puštam, nek' laže. Valjda mu to nešto     treba čim laže. Te jedna je rekla da je pravi muškarac, te druga mu kupovala         burek, te s trećom se kao sudario u  hodniku... Pa opet, kao jednog dana pogrešno        ušao u ženski WC i ne znam šta je tu sve bilo... I tako ... ima taj običaj i tu manu        da se hvali kao muškarac, valjda da mi skrene pažnju ili da kod mene izazove ljubomoru. Međutim, ja ne obraćam pažnju. Znam da nije toliko opasan koliko           voli da priča. Možda je nekad i bilo nešto, al' ja u to ne ulazim. Imam druge brige i tu rubriku ne vodim.

POMOĆNICA : Ne znam da li da vam pričam o svom slučaju ili uopšte, kako ja o          tome           mislim, kad mislim. A već sam se, čini mi se, odvikla od mišljenja? Sve manje      mislim, a sve više trpim. Navikavam se, eto baš tako – navikavam se. Možda brak      i nije ništa drugo nego navikavanje. Ako dvoje treba da žive zajedno i to dugo, pa       ništa im drugo ne preostaje već da se  navikavaju. To baš nije mnogo zabavno, ali      ako ne može drugačije, onda mora tako. Molim! Ti se navikavaj malo na mene, ja        ću na tebe ... paa, možda ćemo i moći da se podnosimo. To baš nisu neki veliki         komplimenti za brak. I to sigurno nije ono što jedna djevojka može da zamišlja,      dok je mlada, ali žao mi je ... Nije dobro ni ako mislim da je u braku sve kao u           bioskopu! Ni to nije dobro. Brak je brak. A muž i žena, ako hoće malo da    promijene, eto im bioskop, eto im kafane, prijatelji... I tako se onda brak i život         dopunjavaju i ne mora da ispadne tako loše. Ozbiljno. U tom slučaju ni muškarci    ne rješavaju problem. Uzmi najboljeg muža, poslije izvjesnog vremena to što je     lijepo potroši se. I opet ostaje to navikavanje. To ne može da se izbjegne.

FRIZERKA: Ne, ne. Ženi treba razgovoran muž, onaj koji umije lijepo da sjedne sa        svojom ženom i da razgovara. Razgovor – to je melem za svaku ženu i to je ono       najvažnije što povezuje i održava brak. Razgovor. Za mene je samo to kuća i domaće ognjište gdje se lijepo i ljudski razgovara. Kad muž i žena nešto       preduzmu između sebe, kao mače što prede, pa se cijela kuća ispuni tom pređom. I sve se poveže tim nevidljivim koncima... i žena, i čovjek i svaka stvar u kući...        E, velika je stvar taj razgovor. Kad u braku ili u kući negdje malo popusti,           popucaju konci, muž i žena sjednu da se ispričaju, pa, kao iglom i koncem, prihvate tamo gdje je popustilo i opet se sve učvrsti i poveže. Jer, valjda, svaki         pravi razgovor ide iz srca. I kad muž i žena izmjenjaju te svoje razgovore – prosto      se ugriju i zbliže, i onda je sve ljepše i lakše. Divota. I, ako neka žena traži sebi       čovjeka i priliku, pa još ako može da bira ... Eto, ja  joj predlažem jedno takvo    domaće mače, što umije da prede i da ljudski razgovara.

                                                              2. Pojava

                                              GOSPA MARA i pređašnji

MARA (unosi kafu) : Dobro jutro, mile moje, evo kafice ...

FRIZERKA : Dobro jutro.

POMOĆNICA : Dobro jutro, gospa Maro.

MARA : Jao, kupiću jedan šmajser, majke mi, pa kad upadnem među njih, pa kad         počnem da ih slažem ... Eto vam, ugursuzi, kukavice i dezerteri? Sve ste imali i        na sve ste pljunuli! ... Jaoj!... Pogledajte te puste kafane. Stalno su pune, guše se u     njima, ne mogu svi ni da stanu. Ko su, bre, ti ljudi? Imaju li oni svoju kuću, znaju      li za neki drugi astal sem kafanski?? Djeca im sama, žene im same i napuštene         očajnice ... Uf? A oni pobjegli na taj otpad, na to đubrište ... puše cigare i sređuju       polako : malo Kinu, pa malo Ameriku! Sve su sredili, sve im je potaman, još     samo Ameriku da srede. To su, bre, kukavice, to nisu ljudi. To ni jedno ne smije   životu da pogleda u oči, da se bori, da nešto stvori. Jok! Najljepše im je da        pobjegnu, da se sakriju u neku rupu, da zabušavaju! To je sve goli zabušant i         dezerter. Kad vam ja kažem. I da se ja pitam, kao što se ne pitam, sve bih ja to po   kratkom postupku. Jel ne možeš više? Jel te strah? Jel te mrzi da živiš i da se     boriš? Jel ne možeš da budeš čovjek, muž i otac? Ako ne možeš – ne možeš, il se ubi' sam il ja  da te ubijem ... samo nemoj živ da mi truneš il da smrdiš! To je           nevjerovatno. Sve im je bog dao i ne vrijedi. Ima kuću – ne može da se smiri u     kući. Ima ženu – bježi od žene. Sve im je dato i na sve su pljunuli. E, kad sjednu        u kafanu, onda od pjevaljke traže da im pjeva kako nemaju sreće, kako ih niko ne voli, kako, tobož, njihovo srce plače i pati. More ... Ili bih  pozatvarala sve te        kafančine, ili bih na svakoj napisala: Samo za škartove, invalide, zabušante i   dezertere!

FRIZERKA: Ne znam, to valjda uvijek zavisi od situacije. Evo, da vam ispričam svoj     slučaj. Mene je moj sadašnji muž uštinuo, časna riječ, dok se još nismo ni     poznavali. Lijepo, kad smo izlazili iz autobusa u Batajnici, on me uštinuo. Sad,         ako se pitamo, ovako, da li je to mana štipati nepoznate ženske, to jeste mana, ne    kažem, ali s druge strane, da me nije uštinuo mi se ne bi ni upoznali ni uzeli.    Dakle, s te strane to i nije tako loše. U stvari, ne znam da li me razumijete, to        jeste loše, svakako da je loše ako neki muškarac štipa nepoznate ženske. Ali ako           se na taj način, kojim slučajem, uspostavi neka iskrena veza, ako se ta veza završi   brakom, pa, bože moj, neko se upozna ovako, neko onako. To baš nije propisano       kako će se prvi put sresti budući muž i žena. To stvarno zavisi od situacije. Kad     smo se uzeli, ja sam mu odmah prvog dana rekla :“Slušaj, Jovice, da više nisam     čula da nekoga štipaš. Uštinuo si mene i to je sad u redu, ali neka nova štipanja –    to ne dolazi u obzir!“ I, hvala bogu, ne mogu da se požalim... hoće još koji put da   uštine mene, al' dobro, ja sam mu žena, na to ima pravo. Ja sad ne znam da li sam      tačno odgovorila na to što ste od mene tražili. Vi me pitate za muške mane, a ja           samo to hoću da vam kažem : ni te mane ne moraju uvijek biti tako loše. Sve         zavisi od situacije.

POMOĆNICA : Jedna moja drugarica dugo je čekala i birala i na kraju se odlučila :        udala se za jednog momka, prilično prijatnog i zlatnog ali pod jednom manom –        bio je zrikav. Ona se prije toga opekla dva-tri puta pa je računala ovako : pošto          nema muškaraca bez mane, bolje je da bude i zrikav nego da se kocka, ili da pije,         ili... šta ja znam... šta sve muškarci ne rade.Valjda mu je dosta ta jedna mana –      misli ona – neće valjda izmisliti i neke druge. Al' hoćeš! Taj zrikavi odao se         ženskama. Da, da, malo ženskama pa malo kartama, pa, bogami, malo i piću...         Da, da... plus tome što što je bio zrikav, nakitio se sa još tri-četiri opasne muške           mane. I to je tako trajalo, trajalo, dok se mojoj drugarici ne smuči. „Pa dobro“,       pita ga ta moja drugarica i njegova žena – „zar ti nije dosta to što si zrikav, nego          još tjeraš sojke!?“ A on, i on umije da misli, kaže joj : „Znaš šta, ženo – od toga       što sam zrikav nemam nikakvog zadovoljstva, a od svega drugog imam. U tome      je razlika.“ I, da vidite, to mu je prilično tačno. Lijepo čovjek kaže. Jedna je mana      biti zrikav a druga igrati karte ili juriti ženske. I šta će, ta moja drugarica, nego ga natjera da se operiše da bar ispravi oko. Da bar smanje te njegove mane na dvije-      tri, bez kojih se ne može.

FRIZERKA : Ne znam kako vi, ali ja volim kavaljere, galantne tipove, lafove!... Dase!    To su muškarci! Ako ti taj priredi samo jedan dan, samo jedan provod – to više     vrijedi nego pola nekog vašljivog života, mame mi. Evo, ako ja pgledam cio svoj          život, to je samo nekoliko senzacija... pet-šest... sve drugo je luk ivoda. Ozbiljno.    Izvinite, ali ja u život ne računam ono što spavam, što radim... i sve drugo.        Svakog dana jedno te isto – pa ne znam ni koji je dan ni koja je godina. Nego,    gledaj da ti se desi nešto onako, neka promjena. A to jednoj ženi može da priredi         samo galantan tip. Onaj koji ne žali ništa – ni sebe, ni vrijeme, ni pare. Istina,           Takvi su vrijedni, ali za žene mnogo znače. Mnogo. Međutim, kako čujem, izvjesne među nama misle kontra, a ja ludujem za slobodnim muškarcima.      Razlika je, što kažu, u diferenciji. One misle na muževe, a ja ludujem za         slobodnim muškarcima. Za mene je svaki muž domaća životinja i takve uopšte ne      tretiram. Kad se samo sjetim, koliko je sjajnih tipova propalo u brakovima! Brak          je smrt za prave muškarce. Sve što je najljepše kod jednog muškarca – to se,      logično, u braku proglasi za najveću manu. Pa ispadne da su najbolji najgori, i       obrnuto. Nema veze. Evo, ja pristajem, mame mi : vi uzmite te, što se kaže      „idealne“, a nama ostavite te „mangupe“ i „propalice“, časna riječ. Ali da znate :         to što je u stanju da vam pruži jedan mangup – to je spektakl, korida,         ventikvantromila baći!

MARA : Da vam nešto kažem o svom slučaju, pošto druge slučajeve ne poznajem. Moj muž ima samo jednu manu – ne voli me. Ne pije, ne juri druge ženske, u svemu je    normalan i ispravan, samo me ne voli. Kad bi me volio, zaista bih se mogla     pohvaliti da imam muža tako reći bez mane. Dosta je zgodan, na dobrom     položaju, vrlo je pažljiv i pedantan. Samo, ne voli me. On i sam lijepo kaže :    Tačno je da te ne volim, ali ja drugih mana nemam. A kad ga ja pitam : pa           dobro,zašto me ne voliš? – on ne umije da objasni. Veli : znaš šta, ja te ne volim   ne zato što nisi dobra ili lijepa, naprotiv, ja te ne volim zato što ja nikoga ne    volim. Ja nemam to osjećanje da bih mogao nekoga da volim. Pa dobro, kažem        mu ja, valjda postoji nešto što i ti voliš – ili je bar postojalo? Da li voliš, recimo,       domovinu ili slobodu – ono što svi muškarci vole? – Ne, ne, ništa. Pa dobro, ne     sekiram se. Ima i većih mana od obe, pa žena i čovjek žive lijepo i slažu se.

3. Pojava

SAŠKA i pređašnji

SAŠKA (ulazi veselo) : „Dobro jutro tetka, dobro jutro svima.“

FRIZERKA : „Dobro ti jutro, mila moja. Jesi li se naspavala?“

SAŠKA: „Pa, jesam, onako... dobro je.“

MARA: „Mogle su oči, da je bilo noći.“

POMOĆNICA:“Što ja volim da spavam, ali ne da mi se.“

SAŠKA: Odlučila sam da se i ja uključim u vaše ženske razgovore. Evo, i ja imam         prijedlog. Ja predlažem da svaka veća kafana, ili motel, otvore po jedne jaslice ili         obdanište. Da se izda takav zakon, pa da tate stalno budu sa svojom dječicom. Da      ne pate mnogo, jer ako pate može da im oslabi neki nerv, ili da im izađe neka bubuljica ili tako nešto. Možda bi te konobarice u mini suknjama i te dekoltirane pjevačice mogle da im pripaze na dječicu. Jer, ja koliko vidim fabrike se     zatvaraju, a otvaraju se kafane. Danas muževi od jutra pravo odu u kafanu, kao da           im je tamo radno mjesto. Po cio dan su tamo. Od čega žive i od kuda im tolike       pare, nije važno. Tek, ja predlažem, kad ostave svoje žene nek' povedu odmah i          djecu. Ako bi svaka kafana imala obdanište, to ne bi bio problem. Pogotovo što se   sad kafane i ti moteli dižu po šumama i gorama, u lijepoj prirodi. To bi za djecu           bio raj. Bilo bi im sto puta ljepše i zdravije tamo, nego sa majkama, po    suterenima i šupama. A i hrana je tamo zdrava i jaka, mnogo bolja nego što jedna        majka može da im pruži.

FRIZERKA: Vidi ti moje pametnice, rodila tetka!

MARA: Dijete pravo kaže. A i žena. Žena mora umjeti da priredi svom mužu bar jednu           nezaboravnu stvar, bilo da je to u ljubavi, bilo da je hrana ili neki provod. Bilo šta           bilo, tek on mora nositi u svom srcu nešto nezaboravno, nešto što nikada ne može           zaboraviti. I to je onda ta spona, to što ga vezuje i uvijek vraćanjegovoj ženi. Od    toga se ne može pobjeći... I ako se pobjegne, to tako boli i tišti, da se čovjek ili    odmah mora vratiti ili će umrijeti. A svaka žena to može jer to je ženski dar. Žena je obdarena time. Valjda tim svojim srcem ili dušom, da uvijek može prirediti     nešto tako lijepo i nezaboravno, što prosto rani čovjeka i nikad više ne zaraste. I onda se tom čovjeku mogu dešavati i druge razne stvari. Nije važno. On može putovati po cijelom svijetu, po najvećim zemljama. Može vidjeti što nikada nije     vidio i doživio, svašta, ali ima nešto što on nikada neće zaboraviti, nešto najjače      čemu se ipak na kraju vrati. To je to što čuva muža, ta duboka uspomena urezana       u njegovom srcu. To je tajna žene: da može, tako slaba i nježna, raniti, pobijediti i      najjačeg muškarca. Jedan nezaboravan trenutak, jedna nezaboravna riječ, jedna nezaboravna scena na vjetru i vi ste na najljepši način zagospodarili njegovim   srcem.

SAŠKA: Jao, što ste vi to, teta Maro, lijepo rekli. Moram to da zapamtim.

MARA: Pamti, pamti, oko moje, trebaće ti.

SAŠKA (odlazeći) : Ćao svima!

POMOĆNICA: Ćao, Saška.

                                                 4. POJAVA

                                   FRIZERKA,POMOĆNICA i MARA

FRIZERKA: Ja se najviše plašim raspuštenica. Sve to sa muškarcima i muževima one    su već jednom pregrmjele i zvanično i praktično. One nemaju više šta da čuvaju.    Nemaju koga više ni da se stide, ni da se boje. One su, u izvjesnom smislu, zaista     SLOBODNE, i ta sloboda se ogleda u njihovom izgledu i odijevanju, tako isto i u        njihovom životu i ponašanju.

MARA: Ja mislim da su udovice opasnije. Njih karakteriše prije svega osjećajnost,          njihovo srce je još uvijek vrelo, uzburkano i aktivno. Vrlo su sentimentalne i   sklone raznim iluzijama. Ako muškarac živi u surovim uslovima života i braka,     on je veoma sklon da pobjegne u jednu takvu iluziju.

FRIZERKA: Ja ipak dajem izvjesnu prednost raspuštenicama. One su drskog pogleda,    nemaju stida, spremne su na svaku inicijativu. Kad nešto riješe, onda to po svaku     cijenu pokušavaju da ostvare. Imaju dosta iskustva sa muškarcima, znaju sve    njihove slabosti i umiju to da iskoriste. Raspuštenice izbjegavaju da se  zaljube,       što im je velika prednost, jer i dalje ostaju slobodne i ležerne.       

MARA: Ne bih se složila. Treba se čuvati udovica. One mnogo ne govore, više uzdišu. Umiju da budu vrlo smjerne, što ima jak uticaj na neke starinske muškarce. Imaju       velike krupne oči, ali ih rijetko pokazuju. Drže ih sklopljene, zatvorene. Ali zato        kad ih otvore, efekat je utoliko jači. Oblače se jednostavno i zatvoreno, što takođe        može izazovno djelovati na muškarce. Pogotovo danas, kad je pornografija         uništila svaki muški gušt, ili je na putu da ga uništi.

FRIZERKA: Ja i dalje insistiram na raspuštenicama. One se vrlo komotno oblače. Sve    im se otvara, od gore do dole. Kikoću se, mašu rukama, mlataraju nogama, tako    da muškarac vrlo brzo postaje njihov plijen. Vrlo često, namjerno dozvoljavaju da       im se vidi i dio veša, što, takođe, fascinantno djeluje na partnera. Direktno      gledaju muškarca u oči, što takođe ima određenog efekta.

MARA: Ne, ja i dalje ostajem pri udovicama. Žene iz ove grupacije vole usamljena         mjesta: kao što su groblja, parkovi, muzeji, koncerti... Govore tiho, jedva čujno,       što muškarca prisiljava da se primakne i nešto malo nagne prema njima. Skloni   su, često, da spontano naslone glavu na rame prisutnog muškarca, tražeći utjehe i      oslonca, što muškarca uzbuđuje i aktivira. I kad bih se ponovo udala, mislim da          bih se najlakše udala kao udovica.

POMOĆNICA: Onomad čujem, u autobusu, viče neki prostak:“Šta se pipaš, nisam ti ja svastika!?“I ja se sva naježim. Šta to znači, molim vas? Da li to znači da je        normalno pipati svastike?! I da li postoji i JEDNA ženska osoba koja ne podliježe      mjihovom pipanju?! Slušajte, pa to je ipak strašno. I među životinjama postoji       neki moral i neki obzir. I u najdubljoj džungli se zna ko koga može da pipa, i   tamo je to ograničeno, zna se neki red. A ovo danas, ja ne znam. Izgleda da su meni sve žene suparnice i da sam ja suparnica svih žena.

FRIZERKA: Izvinite, ali ja ne mogu i neću da pristanem na to. To mora ponovo da se    vrati na neku razumnu mjeru, onako kako je nekada bilo. A nekada se to znalo:        većina žena nije imala suparnice. Neke su imale po jednu i to s vremena na       vrijeme, i samo u izuzetnim slučajevima moglo se dogoditi da žena ima po dvije,       maksimum po tri suparnice. I tako, s tim ograničenjem, još se nekako i moglo   živjeti. A danas! Izvinite, danas je, imam utisak, obrnuto. Kakav je to paradoks.      Nekad su muškarci bili jači i zdraviji i zaista su bili željni žene. I pored svega           toga znalo se za neki moral, za neku mjeru. A danas, kad je kvalitet muškaraca u           svakom pogledu naglo pao, čast izuzecima, danas ni svastike ne mogu da prođu     bez pipanja.

4. POJAVA

STANA i pređašnji

STANA: Dobro jutro svima. (svi je pozdrave)

POMOĆNICA: Ne, ne! Ta stvar se mora riješiti... Ili lijepo, ako može, i ako nije    kasno... ili onako kako mora – pozvaćemo sve žene na ŠTRAJK! Na obustavu    svih supružinskih i drugih dužnosti sve dok se ne prihvate naši zahtjevi. Da se         jednom zauvijek utvrdi: šta je za pipanje, a šta nije i ko koga ima pravo da pipa!

STANA: E, nemojte baš tako. Nema smisla. Meni je, vjerujte, žao muškaraca. Ja ih        žalim. Iskreno ih žalim. Zaboga, pa ti jadni muškarci, oni ništa drugo i ne rade...     slušajte, pa njihova je glavna životna ideja da se nama dopadnu. Oni se   međusobno takmiče u glupostima, samo da na sebe skrenu pažnju. I to što su   gordi, i to kad su jaki i važni, kad se prave grubi i bezosjećajni, to je sve zbog nas. Oni misle da to nama imponuje. Jadni ljudi. Zaista, jadni. Oni kradu zbog           nas. Puni su zatvori takvih zaljubljenih lopova. U bolnicama, takođe, leže mnogi   osakaćeni muškarci. Strašna je ta njihova međusobna borba za žene. Mnogi u toj         borbi stradaju. Ne znam kako ih niste pročitale. Pa oni se muče, trse, lažu, ginu,    polomili su se da nas očaraju i zaprepaste. Ja ih zaista žalim. Puna su groblja        takvih koji su pred nama htjeli da se pokažu, pa nisu izdržali.

FRIZERKA: To je strašno. Stalno dokazujući svoju muškost, snagu, pamet, oni samo     otkrivaju svoje slabosti.

MARA: I ako već tražite najveću mušku manu, tražite je tu, u toj njihovoj sujeti, u toj     bolesnij ambiciji da budu bolji od drugih ili najbolji. I razumije se, kad ne uspiju      u tome, onda završe u bolnici, u kafani ili za kockarskim stolom. Zaboga, zar je to       tako teško shvatiti? Mi se udajemo za umorne, poražene borce. Oni postaju naši          tek kad izgube i poslednju bitku.

FRIZERKA: Brak – to je zaslužena penzija za bivše ljubavnike.

MARA: Da, da... Samo to i ništa više.

FRIZERKA: I onda mi treba da ih popravljamo. Ko da ih popravlja?

POMOĆNICA: Popravljaju ih. Ko kaže da ih ne popravljaju? Kad izgube vid daju im   naočale, kad ogluve guraju im ona dugmeta u uši, kad pogube zube – dobijaju          nove najlonske. Sijeku ih, umeću neke nove koske, ono što nikad nije bilo. U sred       srca im švajsuju neke nove ventile. Grdne pare odoše na te popravke, samo da ih         održe, da ih ne izgubimo. Da mogu još malo da nas muče i kinje i da nam piju dušu na pamuk. Ako može 100 godina – 100 godina.

MARA: Ja nisam za to, da se toliko i da se neko tako silom i vještački sprječava...

FRIZERKA: Šta ima? Čovjek je kao staklo: kad jednom prsne nema mu lijeka. Sem da   uzmeš drugo, novo.

POMOĆNICA: I mjesto da se pruži šansa onima koji su zdravi i mlađi, sve pare odoše   na bolnicu, na te lijekove i aparate. Kao, bože moj, važan je humanizam.

FRIZERKA: Ako je toliko važan što se taj humanizam ne okrene malo i prema toj ženi, da vidi malo kako ona živi i da'l njoj nešto treba. Možda bi i žena imala štošta da     kaže.

MARA: Al' ne može! Nemaju računa. Muškarci se drže između sebe.  Oni su na svim           položajima i samo oni o svemu odlučuju. I, naravno, neće se popravljati ono što    je najvažnije kod muškaraca, a to je karakter, nego samo tako: zubi, oči, jetra,   bubrezi, srce, samo da im produže život po svaku cijenu. Jer, kao, svi su se        naživjeli i svima je dosta života a samo muškarci nisu. Samo su jadni muškarci        ostali željni svega. Pogledajte, pa danas ima više udovaca nego udovica, što nikad        nije bilo. Kad odem nekada na groblje dođe mi da se zaplačem. Nigdje nikog. Pustoš. Jer udovci ne sjede na groblju kao udovice. Ne. Oni vežu šarene mašne pa     u kafanu. Namiguju i pričaju viceve. Milo im što su živi. Bože sačuvaj i sakloni.

STANA: Možda ne bi bilo loše da se otvori neki servis za mušarce, neka radionica gdje   bi mogao da se popravi svaki muškarac koji je u kvaru. Možda bi to moglo... pa,         lijepo, kad žena primjeti da kod muža nešto škripi, da je negdje zaribao ili da ne          prima gas... da ga šlepuje u servis, pa tamo onda stručno da ga dotjeraju. Ako mu      je karoserija čuknuta ili zgužvana, da ga farbaju. Da mu zamijene neki dio, da pročiste dizne, a ako treba neka mu ubace neki novi amortizer. Sve što nađu da        nije ispravno da poprave, ako treba generalna – generalna.

MARA: To bi se isplatilo i njima i ženama.

STANA: Znate kako je, sve je više muškaraca i sve je veća gužva u saobraćaju. Malo,     malo pa dođe do nekog sudara. To ne može da se izbjegne u ovolikoj gužvi.

POMOĆNICA: A naravno ima i nekih maloljetnica koje pozajmljuju tuđe muževe.        Iskoriste ih pa ih ostave u nekom jarku. To je činjenica. Žena prijavi da joj je   nestao muž, policija se razleti da ga nađe i nađu ga slupanog ko zna gdje. Nestao          je u Nišu, a oni ga nađu u Zrenjaninu.

STANA: A uvijek vam je jeftinije da popravljate starog muža nego da tražite novog.       Zato i mislim da ne bi bilo loše da se otvori neki servis, bar za manje kvarove, jer   muž nije nikakav luksuz. Muž je potreba savremene žene.

5. POJAVA

PERO i pređašnji

POMOĆNICA: (sa smješkom dok ulazi Pero i unosi poštu) : Evo, neka kaže čika Pero.

PERO: Dobro vam jutro i zdravo svanule.

FRIZERKA: Šta bih ja bez vas, čika Pero? Nikada ne bih stigla poštu da donesem.

PERO: Ma šta mi fali, dijete? Malo se prošetam, a nekom sam od koristi. Još ja nisam     za staro gvožđe.

MARA: Bogami, da ima taj servis, dalo bi se tu štošta popraviti i bio bi kao nov.

PERO: Kakav servis?

STANA: Ja predlažem... (sipa mu kafu)... Hoćete li kaficu?... Da se otvori servis za        muškarce, za popravku muškaraca.

PERO: (tužno): Izeš to, kad se najvažnije ne može popraviti!

POMOĆNICA: Šta znate, nauka napreduje velikim koracima, možda vas i srede, a         možda se nešto i zakači!?

PERO: Znam ja svoje dobro jutro, hoće, đavola. Zakači se za mene neka tetka iz    „ŽETEPE“-a, kao onomad.

MARA: To nam nisi pričao. Da čujemo.

PERO: Ma, pusti, muka...

FRIZERKA: Hajte čika Pero, pričajte nam.

PERO: Glasno srkne kafu, spusti šoljicu i pažljivo ih pogleda) : Molim vas, obratite        pažnju. Ovo prvi put iznosim. 1964. godine, avgusta, mene socijalno pošalje u        Vrnjce, da se malo odmorim i da se liječim.

MARA: Stara, dobra vremena.

PERO: I dobro. Pokupim se ja i odem. Nemam pojma, ne znam šta me tamo čeka.          Prvog dana – ništa, drugog dana – ništa, al' trećeg dana, samo da vam pričam.       Trećeg dana zakači se za mene neka tetka. Tako, mojih godina, samo krupna,    jaka, jača od mene, iz ŽETEPE-a Beograd. Kao, i ona bolesna, ali onako prilično      jedra i vesele naravi. Ja je izbjegavam, nije mi ni do čega, došao sam da se      liječim, al' ona insistira. Da joj pravim društvo, da ručamo zajedno, da idemo na          izvor. Ja se izvlačim koliko mogu, al' kako ćeš? Mala je banja: malo, malo, pa ili       ja natrapam na nju ili ona na mene. Ne vrijedi.

MARA (s podsmjehom) : Neće mačka slanine!

PERO: I dobro, mislim se ja, nema veze. Važno je da redovno pijem vodu i da se izliječim, ako mogu. To mi je najvažnije. Kad jednog dana, evo nje kod mene u      sobu...

POMOĆNICA: Opa, bato!

PERO: Šta će biti? Upao joj trun u oko, pa ako imam čistu maramicu da joj pomognem.           Ja se tu malo trgnem, al' još sam naivan. Ništa ne predpostavljam. Imao sam čistu      maramicu, izvadim joj trun i mislim to je sve. Još uvijek ništa ne slutim.

FRIZERKA: Jadničak.

PERO: Al' 'oćeš! Ona me gleda onim vlažnim očima i samo trepće. I taman ja ustanem i           da vratim maramicu u kofer, kad me ona uhvati za ruku: „Kaži, srećo, kako da ti        se odužim!“ Av! Tek tu ja shvatim koliko je sati. Pokušam da izvučem ruku, al'     ona ne pušta. Gotovo. Gospođo, zavapim ja, mogu da vam pokažem dijagnozu...        bolestan sam... nemojte, molim vas, nije mi ni do čega... nemojte da griješite          dušu... ja vam nisam dao nikakvog povoda... mene je ovde poslalo socijalno... Al'   ne vrijedi. Ona se sve više primiče, golica me, naginje se na mene da me poljubi.       Ja trzam ruku, trzam, al' ne mogu da se iščupam. I opet počnem da je preklinjem. Gospođo, ja to ne želim. Meni je ljekar zabranio na izvjesno vrijeme... dok pijem   tu vodu. Al' ne vrijedi. Ona ne sluša šta ja govorim, nego se onako velika i jaka         baci na mene, poklopi me. Ja počnem da se koprcam kao kornjača ispod onog          njenog oklopa.

MARA: (frizerka) Neću dugo, vidjet ćeš. I on će kapitulirati.

 PERO: Borio sam se koliko sam mogao i dok sam mogao... i na kraju popustim,   predam se, šta ću? I tako sam ja, može se reći silovan u svojoj 42.godini. Borio         sam se na svaki način da ne prevarim svoju ženu, ali vidite i sami, nisam mogao.       Da l' to u izvjesnim slučajevima može da se odobri ili ne vi odlučite.       

POMOĆNICA: Pa ovo je, čika Pero, sasvim opravdano sa vaše strane!

PERO (ustaje) : Odoh ja po drva.

FRIZERKA: Hvala vam, čika Pero, velika vam hvala.

6. Pojava

Pređašnji bez Pere

MARA (pogleda preko naočala za Perom) : Ja mu ne vjerujem, čuj otimo se!? Kome   taj prodaje svoje poštenje!

FRIZERKA: Kažu da je u mladosti bio velika švalerčina.

POMOĆNICA: On! Ma šta vam pada na pamet, vidite kako je, jadničak, smotan.

MARA: Takvi su najgori. Oni sve oko vas lale-mile, računate: on je smotan, ne zna on    to, bezopasan je, pa hop – on omasti brke.

POMOĆNICA: Ma ne vjerujem.

MARA: Da, da. Evo sada, ako bi mu zavirila u džepove, našla bi neke brojeve telefona   samo sa inicijalima, neku kratku, tajanstvenu, na brzaka naškrabanu poruku na         parčetu papira i sve tako.

FRIZERKA: Znate šta... ja to moram odmah moram da vam kažem. Ja nikad ne    zavirujem u džepove svoga muža. Nikad. Ja to smatram poniženjem za ženu. Ne, hvala. Ja se tim stvarima nikad neću baviti. To su stvari u koje jedna prava žena,   sa dostojanstvom, ne bi smjela da dira. Ja se unaprijed grozim od toga što bi sve          moglo da se nađe u džepu jednog muškarca. Po mom mišljenju, žena ne bi smjela      da se spusti na taj nivo. Mi naše muževe nikada dovoljno ne poznajemo. Da li   ćemo ih bolje upoznati ako im zavirujemo u džepove?  - to je pitanje. Uostalom,    ja i ne želim da baš sve saznam o svom mužu. Meni to nije potrebno... Zašto?           Mogu da vam navedem samo jedan primjer: moj muž je jednom htio da mi pokaže rentgenski snimak pluća, nešto su sumnjali, pa su mu snimali pluća. I on     je htio da mi pokaže taj snimak, valjda da se pohvali ili da me utješi da nema ništa na plućima. Međutim, ja sam odbila, nisam htjela da gledam. To je, recimo,        stvar koja me kod mog muža uopšte ne interesuje. A tako je i sa džepovima.

STANA: Ja sam, u početku, radila takve stvari. Kontrolisala sam svog muža. Međutim   ili ja to ne umijem da radim ili nemam sreće, tako da nikada nisam znala da li     sam ga uhvatila ili nisam, jer kad god ja mislim da sam ga u nečemu uhvatila on          mi poslije sve objasni i ja ispadnem glupa, i još poslije moram da mu se    izvinjavam. I zato još više izbjegavam da ga kontrolišem. Jednom sam ga zatekla    kako se sa jednom komšinicom ljubi u liftu. On mi poslije kaže da je to bila    opklada. Drugi put sam mu u džepu našla fotografiju neke žene, sa plaže, u kupaćem kostimu. Ja ga pitam šta je to, a on mi kaže da je to jedno žensko đubre i      da je baš ponio tu fotografiju da mi je pokaže. Da vidim ženu koja je napustila      nekog njegovog najboljeg druga. I uvijek tako. Ja ga uhvatim ili mislim da sam          ga uhvatila, a on mi objasni da sam u zabludi. A pošto žena nikada ne može da         znada li je nešto istina ili nije, ja sam riješila da izbjegavam takve stvari. Lakše           mi je tako.

POMOĆNICA: Samo nešto da se razumijemo: svakom muškarcu spremaju se razni        mamci. S tim da budemo načisto. I nisu oni krivi, nego su krive žene. Mi smo   krive. Mi bacamo razne mamce, a muškarci se onda hvataju. Recimo – šlicevi. Ja          mislim da su razni šlicevi na suknjamastrašni mamci za jednog muškarca. Ili,     recimo, neki pretjerani dekolte ili mnogo tijesne suknje. Sve to skreće pažnju     muža sa svoje kuće, svoje žene. I onda se poslije kao čudimo, odakle su karte u   džepu? Tako, lijepo, namame se. Mi ih namamimo. Ja namamim, recimo...           (frizerki)... tvog čovjeka, ti namamiš mog i gotova posla.

FRIZERKA: Najbolje je kad svaka žena mami svog muža.

POMOĆNICA: Jeste, ali mnoge žene to zapostavljaju. One misle, muž mi je, šta ima      još da se mamimo? I tu se, normalno, najviše prevare, jer ako ti nećeš da ga      mamiš, ima ko hoće, je l' tako? Gdje god pogledaš, na sve strane mamci.

MARA: Moje mišljenje: ako možeš ikako – nemoj da se rodiš žensko! Jer, ako ti se to      zalomi, spremi se na velike muke. Mučila se moja majka i ja se mučim i sve žene     koje poznajem, sve se muče. Nema tu... Ako te ne muči muž, sama se mučiš.    Muče te, evo ovako, karte, razne sumnje. Vjerujte, kad bi to samo moglo, sutra bih se operisala, iako sam udata. Pa neka dijete ima dva oca. Šta će mu majka?

FRIZERKA: Mislim da pretjerujete.

MARA: Dozvolite da završim... Htjela sam da kažem da je muški rod takav. Sve mu      pripada i sve mu polazi za rukom. Imaju sreće. Il' ne znam šta je.

POMOĆNICA: Znam jedan slučaj: žena uhvatila muža u nekoj prevari u nečemu, i šta   će jadnica, riješi se na ono najgore... da ga unakazi, da mu sipa sodu u oči. I     sačeka ga nekako na nekom zgodnom mjestu i prospe mu tu sodu. Al' to bila ova     posljeratna soda, mlada, nikakva i čovjeku ostanu oči, i još mu nekako dođu     krupnije i crnje, valjda ih isprala ona voda, prosto ljepši nego što je bio.      

MARA: To hoću da vam kažem, muškarac je tako stvoren da ga prati sreće. A mi žene i same vidite, da vam ne pričam.

FRIZERKA: Prvo, da sam ja muškarac, meni nikada ne bi mogao da se desi neki kiks,    na primjer, ostaviti karte od predstave u džepu, to je kiks. I, da sam ja muškarac         bila bih, tačnije bio bih bar toliko ferda ne pravim takve kikseve. Ima muževa   koji o tome vode računa i kojima se takav kiks ne može dogoditi. Odnosno,        dozvolite, postoji i druga mogućnost: da muž iskušava svoju ženu, da namjerno           ostavlja karte u džepu i da time izaziva ljubomoru kod svoje žene. Razumijete?          Postoji i ta mogućnost. Da sam mu ja žena uvijek bi pošla od toga... Izvinite,           samo da zapalim cigaretu... (vadi i pripaljuje)... Uvijek se nešto uznemirim kad     govorim o tim stvarima. Ponovo bih se vratila na svoju početnu misao – da sm ja      muškarac. Moramo malo poći i sa te strane, jer mi žene smo često pristrasne. Mi      stvari gledamo samo sa jedne strane. Prvo, ja sm u principu protiv toga da muž   vara svoju ženu, bez obzira da li je ta druga ljepša, mlađa... To ne dolazi u obzir.

POMOĆNICA: Slažem se.

FRIZERKA: Dakle, da sam ja muškarac, ja bih pošao od toga. Drugo, ako bi to, ipak, u nekim slučajevima bilo neizbježno, jer živi smo ljudi...

POMOĆNICA: Kao kod čika Pere?!

FRIZERKA: Da. U tom slučaju ja sebi ne bih dozvolio takav kiks. Međutim, muškarci   su često nesposobni i nespretni... i tu onda dolazi do drame. I mislim da je prava       šteta što su neki muškarci, muškarci, a neke žene – žene. U mnogim slučajevima         bi bilo mnogo bolje da je obrnuto. Ima mnogo žena koje bi bile bolji muškarci od   postojećih.

MARA: Slažem se... (ugleda kako ulazi gospa Ana)... A, evo nam i gospe Ane.

7. Pojava

Ana i pređašnji

ANA: Dobar vam dan drage moje djevojke, znate šta se desilo? Persu ostavio muž?!

MARA: Koju Persu? Našu Persu?

ANA: Da, da, onu finu, tihu, mirnu Persu.

FRIZERKA: Zašto?

ANA: Nije zašto, nego sa kim i zbog koga.

POMOĆNICA: Pa to znamo, sa mesarovom kćerkom... onom... kako se zvaše...?

MARA: Stanojka.

POMOĆNICA: Da, Stanojka.

FRIZERKA: Ja bih ga ubila da je moj muž. Mene da ostavi, fuj!

ANA: Neka proba. Ja sam mu rekla: Ti možeš da odeš, ali najviše 20 koraka... Tu te       stižem i likvidiram!... Pa nisam ja duvan, pa da možeš da me ostaviš i da me ne        ostaviš! Ne može to tek tako da se ostavlja. Voleo sam te a sad volim drugu! ...        Ma nemoj! Au, što je to jak razlog. Prije svega nikoga ti nisi volio niti možeš da          voliš. Ti si sebičan tip i prema tome to odpada. Nego, da vidimo šta ima još?... Ne     slažemo se u braku!... Ma nemoj?! A ko se to pa slaže u braku? I to ne priznajem.          Da čujem – ima li nešto drugo?

POMOĆNICA: (imitira muškarca): Intelektualne razlike.

ANA: Opa, znači, tu me gađaš! E pa, dobro, kad si me već povukao za jezik, ja mogu     pred svima da kažem: sve što si pročitao u životu, pročitao si u klozetu. Za drugo           tvoje čitanje ja ne znam, nisam primjetila. Ja neću da kažem da je to malo, ali je        to sve što sam te ja vidjela da čitaš... Šta ima još?

FRIZERKA: Ne podnosiš moju familiju!

ANA: Tačno. Ne podnosim. Ali, ja imam samo majku i sestru, a tebi je familija i ujka i   ujkino dijete i ujkina snaja... i njena sestra po ocu i niko ne umire nego se samo      rađaju, sve novi i novi... Pardon. Na to nisam obavezna. Možeš li da izmisliš       nešto drugo, da ne bude toliko glupo? Ne možeš?... – pa onda sjedi tu i ćuti. I da znaš... Odobravam ti samo da umreš. To možeš i na to imaš pravo, a sve drugo –        ne dolazi u obzir!

MARA: Pravo kažeš, tako treba sa njima.

ANA: Ma naravno, ako im samo jednom popustiš – gotovo je.

STANA: Mene je moj prešao. Alal mu vjera. Kako me je on prešao, još me niko tako      nije prešao. Svaka mu čast. Počelo je to još prije tri godine. Svakoga dana presvlači veš, a meni se vajka: Ostarismo... Nema više... Gotovo... Došlo vrijeme          da se rastajemo... Ja na groblje, a ti u starački dom... I sve tako, a ja naivna, pa se        rastužim, pa ga sve nešto tješim i razuvjeravam. A on ne prestaje. Redovno se    brije i pere kosu, kupuje neke moderne košulje, a kako koju košulju kupi, veli:    ovo mi je možda poslednja košulja... kad pojede nešto lijepo – ovo mi je možda           poslednja ćurka... Kad smo ljetos bili na moru, veli: ovo nam je, možda, poslednji           put da smo zajedno na moru. I ja budala, ne mogu da ukopčam o čemu se radi. Molim ga da se odmara i da ne misli na to. Još smo mladi, rano je za takve misli.        A on ne prestaje: Šta je bilo, bilo je. Oprosti ako sam te nekad uvrijedio... I        svakog dana samo to. I naravno, jednog dana se otkrije cijela stvar. Pukne i meni         pred očima ali kasno. Sve se objasni... I onoliko kupanje i presvlačenje, i ono          redovno brijanje i nove košulje. I onoliko njegovo ubjeđivanje da je sve gotovo,        da smo poslednji put zajedno na moru... Sve se to lijepo otkrije i objasni. On           našao neku, spanđao se s njom i smislio kako sve to da izvede, kako da me   pripremi za taj udarac. I ništa, ja mu se zahvalim na pažnji, što je bio tako        delikatan i pažljiv...

POMOĆNICA: Što bih mu se ja zahvalila, pamtio bi me dok je živ.

MARA: U redu, nema veze, ljudi smo, bože moj... Al' onoga dana kad je trebao da se     vjenča sa onom drugom, ja mu opalim telegram: „MAMA JE UMRLA DOĐI ODMAH“. I on napusti vjenčanje i odjuri u Mladenovac. A ja odem kod te njegove –   kod tog gabora i akrepa, ošišam je nularicom do glave. Zadovoljim sebe stoprocentno i sad sam mirna.

FRIZERKA: A on? Šta bi sa njim?

MARA: Ništa, vratio se ko pokisao miš i eno ga, manji je i dan danas od makovog zrna.

ANA: Joj! Samo da vam pričam. To je bilo na sam dan Nove godine. Negdje pred         ručak, ja se nešto motam po kući, muž u kupatilu, kad čujem – neko kuca kroz           prozor. Odem u sobu, pogledam – nigdje nikoga. Ne vidim. Odem opet ukuhinju,      kad opet neko kuca. Otrčim ponovo u sobu, otvorim prozor, kad ispod prozora           dvije djevojčice, djevojke... Nemaju više od 18 godina... Šta je bilo, koga tražite?       Kad će jedna od njih: tetka, daj mi malo tvog muža. Smiluj se na mene siroticu.       Da si živa i zdrava sto godina. Gospođo, kumim te bogom, molim te, ljubim te –        daj mi malo tvog muža!... Ma, marš odatle! – ciknem ja i zalupim prozor i vratim         se u kujnu, sva drhtim. Neću mužu ništa da govorim, ne zna o čemu se radi. I           taman poče malo da me popušta taj užas, kad čujem neko zvoni na vratima... ne    slutim ništa, odem i otvorim vrata, kad na vratima opet njih dvije. Ne mogu očima da vjerujem. Nemam snage ni vrata da zatvorim. Potpuno ošamućena, kad       će ona druga: Staro, kupujem staro! Stare čike, stare deke, stare muževe... Ajde,          gospođo, ako imaš nekog starog muža, da ti više ne treba... Mogla sam da umrem,   tu na vratima... Ne znam više ni šta sam im rekla, ni kako sam se odvukla do prve    stolice. I evo, još uvijek ne mogu da dođem sebi... Ne gledajte me tako. Danas-          sutra i kod vas mogu da zakucaju na prozor! Ako ne one, šta znaš, možda ću          zakucati ja: Tetka daj mi malo svog muža, smiluj se na mene siroticu...!... Pa   zašto, zar ne vidite da ćemo sve poludjeti? I zašto onda ja ne bih zakucala na vaša      vrata i zavapila: Staro, kupujem staro! Daj mi gospođo nekog starog muža, ako ti    više nije potreban!

MARA: E ja, bogami, neću. Dosta mi je i onaj moj.

FRIZERKA: Dakle, znate li šta je najčešća muška mana? To što su slabi, najviše na        srcu, a zatim i na nekim drugim stvarima. Srčana mana – to je, mile moje, najgora muška mana.

MARA: Meni je prvi muž umro od srčane mane, vrlo mlad. Onda sam se ponovo udala,          i onda mi je ponovo umro i taj drugi muž, opet od srca. Šta ja znam, zašto oni ne     mogu da izdrže taj život i kako tako brzo popuste? Al', eto, ja sam bila te sreće da       mi dva dobra muža umru, da ne znam koji je od koga bio bolji.

POMOĆNICA: Pa sad ovaj treći, treća – sreća, a?

MARA: Jeste, nema ovome smrti bez dobre sjekire.

FRIZERKA (kad se nasmiju): Eto, vidite. Ja mislim da je to ipak najgore. Srce. Taj koji pije, taj se ipak vrati svojoj kući, svojoj ženici i dječici. I onaj što se karta, i taj     malo zakasni, ali i on stigne. Al' onaj muž koji umre – taj je umro i ne vrijedi ga         čekati. Taj više neće doći.

MARA: Zato, ako treba da se proglasi najgora muška mana, slušajte mene, dva sam        muža sahranila, - nema gore mane od srčane mane. Ne znate da li je gora za muža           ili za crnu ženu – udovicu. Od prvog muža ostale su mi dvije žive zaove, od     drugog tri. I nisam se smjela, u početku, po treći put udavati. Šta ja znam, kakve   su, mogle bi reći: šta ko radi – ova se samo udaje.

POMOĆNICA: Sve dok nije naišao onaj pravi!

MARA: U početku ga nisam htjela, tog trećeg, bilo mi ga žao. Kakva sam malerozna i     fatalna, bojala sam se kako će on jadnik isto tako završiti.

STANA: Slušajte, pa muškarci nisu samo ženski problem, oni su svjetski problem.  U    cijelom svijetu ne znaju šta će sa muškarcima. Pa, molim vas, šta radi naše     čovječanstvo već mali milion godina, nego baš to o čemu mi sad govorimo. Da li         muškarci mogu da se poprave? Ne mogu, i to je dokazano. Što ih više      popravljaju, sve su gori. Ne može, to je iluzija. Kako može da se popravi ono što     nikada nije valjalo? Kako?! Izmisle crkvu i boga, al' ne vrijedi gdje ćeš kad je i           sam bog muškarac.Pa izmisle školu-tu ih tešu, kako koga, nekoga 10, a nekoga i     20 godina, pa opet ništa. Diži ruke. Pa onda izmisle popravni dom- kao, tu će da        ih poprave. Popravljaju ih dvije-tri godine, pa batale, džaba i vrijeme i trud i pare          – to se ne popravlja. Može samo da ispadne gore, bolje nikad. Pa onda šta će? –       daj da izmisle zatvor...

POMOĆNICA : Pa to vrijedi.

ANA : Ne vrijedi. Potrpaj ološ u te ćelije i samice, zazidaj to na po 10 i 15 godina.           Popravljaj kako hoćeš i čim stigneš, ne vrijedi. Kako ga pustiš on opet u štetu,           nevaljalstvo, u kriminal.

FRIZERKA: Nema njima lijeka. Muško se ne liječi. Zbog njih je izmišljena i vojska.       Ako bi se tako mogli malo da očvrsnui da se uljude. Ništa. Dok je ustroju – još na       nešto i liči. Ali čim mu daš „voljno“ – gotovo je, dođe do one svoje muške   prirode i opet sve isto. Bre i ratuju, i ginu, sijeku im, bre, i ruke i noge ništa. Ono          što ostane, koliko ostane, to je opet muško, onakvo kakvo je bilo.

ANA: Ne može. Muškarac se brzo kvari, kao mlijeko. Čim malo duže stoji na vazduhu   – odmah ga osjetiš, kiselo, kvarež, buđa. A ono što se jednom ukiseli i ukvari – to      slobodno možeš odmah da baciš. Ja se izvinjavam ako ovo nekoga pogađa...      (ulazi Pero)... Nema dana a da ne jure neke muškarce, da ih ne hapse, da im za         nešto ne sude. To je činjenica.

     

8. Pojava

PERO i pređašnji

PERO: (spušta naramak drva kraj peći): Evo drva, a što se toga tiče ni vi niste ništa       bolje.

FRIZERKA: Hvala vam, čika Pero. Jeste li za jednu rakijicu?

PERO: Uvijek.

MARA: Kako to misliš, kad kažeš da ni mi nismo ništa bolje?

PERO: Za razliku od nekih ja uvijek i govorim onako kako mislim... Tako mislim, kao    što sam rekao.

MARA: Dokažite.

PERO: Molim, evo, pogledajte... (pokazuje na glavu)... Vidite ovu belegu ovdje?...       (frizerka mu daje čašicu)... Hvala lijepo... Živjele!... (pije)... Je l' je vidite? E, ona,    ta belega, ima svoju priču... nju sam zaradiopošteno i za nju ne pravim pitanje.        Zatekao me muž sa njegovom ženom i, šta će, morao je. Raspali me kvakom.       Otkine zdravu kvaku i oplete me pošteno. A ja, k'o svaki lopov, kroz prozor, pa          magla!

POMOĆNICA: Jao, čika Pero, pa vi ste prava švalerčina.

MARA: Poslije se ja oženim sa tom istom ženom. Muž je ostavi, a ja je oženim. Vratim se u tu istu kuću, al' sad i ja pošteno, k'o svaki muž. Popravim onu kvaku,     metnem moje ime i prezime na vrata... k'o čovjek. I počnem da živim ljudski: da        jedem kad 'oću i šta 'oću, da gledam televiziju, sve normalno. I bogami, živio sam         tako, uhvatim, uhvatim, jedno pola godine. Obučem se, najedem se, sve onako     kako pripada. I po propisu. I tako, kažem, sve bi lijepo jedno šest mjeseci, a onda         se sve okrenu naglavačke.

MARA: (zajedljivo): Došla maca na vratanca,a?

FRIZERKA: Vratio se prvi muž?!

PERO: Ma, jok!

ANA: Ma pustite čovjeka da govori... (Peri)... I šta bi?

PERO: Vratio se ja, jedne noći, iznenada i zateknem zuđeg muža u mojoj kući sa mojomženom. Sjede njih dvoje i večeraju. I meni se nešto smrče, pa i ja krenem       da odvalim onu kvaku, al' ne mogu. Oznojene mi ruke pa neće. I dok se ja tako rvem sa tom kvakom, onaj potegne kašiku za supu... i mene – ovdje. Posred glave!

POMOĆNICA: Jadni, čika Pero, baš mu se ne da.

PERO: Ne mogu sad da vam pokazujem, al' lijepo se vidi belega. Neka baraba. Zna da   je lopov, i zna da to nije pošteno, i umjesto da zaglavi kroz prozor, on mene,       rođenog i zakonskog muža, kašikom.

MARA: Po sred glave?

PERO: Po sred glave. Ja se tu strovalim u nesvjesticu i osvjestim se tek u ambulanti.       Previju me, puste me, i ja gdje ću nego u svoju kuću. Al' 'oćeš! Kad dođem pred     vrata, a ono drugo ime, drugi ključ. Znači drugi, odnosno treći čovjek.. i ja tu        izvisim, onoliko. I zašto vam ja sad to pričam? Ne znam ni sam. Od one kašike ostale mi posljedice. Malo, malo pa se izgubim.

FRIZERKA: Je l' može još jedna rakijica?

PERO: (pruži joj čašu): Može... A, ovo sam htio da vam kažem. Slušajte, žensko je        žensko. To je pitomo čeljade. Ono može i hoće da živi sa svakim. Eto, i ta jadna       žena. Imala je prvog muža i sve u redu, al' tad se ja pojavio. Dobro, ona pristane,     mogu i ja da joj budem muž. I taman pristane na mene, okači se onaj treći.

MARA: Ima žena pravo. Tako i treba.

PERO: Možda i treba, ne branim, ali kakav će utisak ona da stekne o muškarcima?

MARA: Pa vidiš da je stekla onakav kakav treba da stekne. Treba vas mijenjati kao         šešire.

FRIZERKA: Ja ne znam. Meni moj muž sve ispriča. Tako je navikao, ima povjerenje u mene i sve mi ispriča. Valjda zato što nema nikoga, ni majku, ni sestru... ima          samo mene. Vrti se, vrti i sve mi ispriča. I ja se trudim, koliko mogu, da ga     razumijem. Ipak, muž mi je... ako ja nemam razumjevanje kao njegova žena, ko onda može da ga razumije?! On voli mene, a to što ponekad radi, to radi samo        kad pogriješi. I sad je samo pitanje da li mi možemo da oprostimo i da razumijemo. A ja, pošto je to moj muž, ja mogu i da razumijem i da oprostim. Ja ga više           volim što je iskren i što me ne laže i da sve znam, nego da ga jurim i da mu ne       vjerujem.         

ANA: Znate kako je... Svako ima svoje mišljenje o tom pitanju. Ja sa svojim mužem       imam drugačije dogovore, jer drugačije ne vrijedi. Ovo je kuća, ovo su tvoje          obaveze u kući, ovo ti je radno vrijeme. I molim... Ako redovno ispunjavaš       obaveze prema kući, ne interesuje me više ništa. Imaš svoje slobodno vrijeme,       slobodan si čovjek, možeš da radiš šta voliš. Je l' tako? I nemoj samo da zamišljaš        da me varaš i da izigravaš neke tajne i misterije. Prosto, ne zanima me ni s kim si        bio ni šta si radio. Ako si redovan u kući, ako ispunjavaš obaveze kao muž i           domaćin, neka ti je alal, je l' tako? Jer, mi njih da kontrolišemo to je nemoguće,     da ih ispitujemo a oni da nas lažu. I to je ispod dostojanstva. Eto, ja sam tako        sredila tu stvar i ne mogu da se požalim.

PERO: Eto snajka, odoh ja. Hvala ti na rakiji.

FRIZERKA: Na malo.

POMOĆNICA: Vama hvala, čika Pero.

PERO: Doviđenja A-FE-ŽE!

SVE: Doviđenja, čika Pero.   /Pero ode/

9. Pojava

Pređašnji bez Pere

MARA: A i ovaj Pero, nije nego.

POMOĆNICA: Pa šta mu fali?

ANA: Ne fali mu ništa, nego ima i previše... jedno 30 godina.

MARA: Laže. Laže, vala, čim zine. Njega neko da gađa kašikom i da se zbog toga           osvijesti tek u bolnici?! A znate li šta je bilo, u stvari?... On je nasrnuo na tog ljubavnika, koji je u stvari bio šoferčina, pa kad ga je uzeo u ruke, sve mu je koske polomio, eto, zbog toga je on završio u bolnici. I, na posljetku, nije se on       kući vraćao, nego je poslao svoga brata da u njegovo ime moli da mu rospija vrati njegove lične stvari i garderobu.

POMOĆNICA: Jadni, čika Pero, baš mi ga je žao.

FRIZERKA: Bože moj... Moj muž zna da sam ja uvijek u stanju da mu se revanširam.           Dvostruko i trostruko, pa nek' izvoli. Ako on da gol, ja odmah izjednačim.   Jednom sam mu priredila jednu takvu stvar i sad mu više ne pada na pamet da       nešto pokušava. Ja mu ne branim. Ja mu to otvoreno kažem: izvoli, slobodan si.     Ali, znaj da te čeka revanš. I još plus neke stvari... Ako ti tako voliš, molim,         možemo da tjeramo, što se kaže, do stojedan i nazad. Ja sam još uvijek zgodna i        to za mene nije nikakav problem. Ja izbjegavam takve stvari, polazim od toga da          sam udata. Međutim, ne pada mi na pamet da izigravam neku mučenicu. To mi je      odvratno. Brak, to je za mene... to su za mene terazije, vaga... ko kod njega pretegne, dobro, ja mu se odmah revanširam. Ali ako pretegne neka prevara,     molim, tu smo, odmah prelazim u ofanzivu. To je jedina prava ravnopravnost.   Ništa ja ne dajem za neki ženski moral i slično. Što je moralno za njega to je i za        mene. Molim. Ja sam gospodar situacije i on ima samo da šeni i da govori: Da,    draga!... Tako vam je, moje drage, to kod mene. Tako je i nikako drugačije ne          može biti!

10. Pojava

SAŠKA i pređašnji

SAŠKA: (ulazi usplahireno, frizerki): Tetka, brzo. Naredio tečo da zaključaš salon i        odmah dođeš kući, stigla njegova rodbina.

FRIZERKA: Neka čeka... (sprema po salonu)... Ako su njegovi, nisu bogovi.

SAŠKA. Rekao je, ako ne dođeš za pet minuta da će on sići i sve ti ovo polomiti i           zapaliti.

FRIZERKA: Žene, idemo. Kakva je budala, to bi i uradio, idemo...!

                     /sve žurno izlaze i gase svjetlo u salonu/

Zavjesa